KA­KO DA SA­MI NA­PRA­VI­TE VR­HUN­SKE PLOV­KE OD MA­TE­RI­JA­LA KOG IMA SVU­DA OKO NAS

Mo­ja pri­ča sa plov­ci­ma ve­gler ti­pa na­pra­vlje­nim od tr­ske po­če­la je pre de­se­tak go­di­na. Tra­ga­ju­ći za plov­kom ko­ji bi u pot­pu­no­sti za­do­vo­ljio mo­je po­tre­be, slu­čaj­no sam ot­krio ka­ko ih od­vaj­ka­da pra­ve maj­sto­ri ri­bo­lo­va u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Na­kon to­ga sam kre­nuo u de­talj­ni­ju po­tra­gu i br­zo pro­na­šao ono što mi je bi­lo po­treb­no – pi­sa­na i vi­deo uput­stva o svim fa­za­ma iz­ra­de, od iz­bo­ra ma­te­ri­ja­la pa na­da­lje, či­me je po­če­la ma­gi­ja ko­ja tra­je či­ta­vu de­ce­ni­ju i ko­ja za me­ne pred­sta­vlja pra­vi ho­bi unu­tar ho­bi­ja. Na mol­bu ured­ni­ka Ri­bo­lo­va, de­lim ov­de sa va­ma osnov­ne in­for­ma­ci­je, sa že­ljom da i dru­ge ko­le­ge pod­stak­nem da se opro­ba­ju u pra­vlje­nju ova­kvih plo­va­ka, ko­ji ni­su sa­mo atrak­tiv­nog sta­rin­skog iz­gle­da već su iz­u­zet­no funk­ci­o­nal­ni i traj­ni, a do­no­se i za­do­volj­stvo pe­ca­nja i ulo­va na svo­jih ru­ku de­lo, ko­je se ni­ka­kvim nov­cem ne mo­že ku­pi­ti.

TR­SKA JE VE­O­MA ZA­HVA­LAN ma­te­ri­jal, a uz to iz­u­zet­no la­ko do­stu­pan, bu­du­ći da je ima uz sva­ku ba­ru i ka­nal, ta­ko da osnov­ni deo plov­ka mo­že­mo na­ći u pri­ro­di, i to pot­pu­no bes­plat­no. Tr­ska se od dav­ni­na ko­ri­sti za iz­ra­du plo­va­ka, a baš u to­me što pred­sta­vlja iskon­sku spo­nu iz­me­đu lov­ca i lo­vi­ne i što se na isti na­čin ko­ri­sti ve­ko­vi­ma za me­ne i le­ži naj­ve­ća ma­gi­ja upo­tre­be od nje na­pra­vlje­nih plo­va­ka.

Ve­gle­re na­či­nje­ne od tr­ske ko­ri­stim na sta­ja­ći­ca­ma (tj. na ba­ra­ma, du­nav­ci­ma, je­ze­ri­ma i ka­na­li­ma), za lov ba­bu­ške, ša­ra­na i svih vr­sta be­le ri­be ko­je ta­kve vo­de na­sta­nju­ju. Ako ih pra­vi­mo pa­žlji­vo i sva­koj fa­zi iz­ra­de pri­stu­pi­mo ka­ko tre­ba (ne »fu­še­ri­šu­ći«), iz­u­zet­no su  iz­dr­žlji­vi i mo­gu tra­ja­ti neo­bič­no du­go čak i uz in­ten­ziv­nu upo­tre­bu.

ZA PO­ČE­TAK JE PO­TREB­NO pri­pre­mi­ti te­lo plo­va­ka, od či­je du­ži­ne i de­blji­ne za­vi­si no­si­vost, a ona je ključ­ni ele­ment pri iz­bo­ru ve­gle­ra za kon­kret­nu vo­du i ma­mac. Za­tim sle­di iz­ra­da an­te­ni­ca od la­ga­nog dr­ve­ta i nji­ho­vo bo­je­nje. Ja ih pra­vim ta­ko da bu­du vi­še­boj­ne, što mno­go po­ma­že pri uoča­va­nju tr­za­ja (bi­lo da ri­ba plo­vak po­ta­pa ili iz­di­že). Ko­li­ko će­mo ova­kav plo­vak op­te­re­ti­ti, tj. ko­li­ki će­mo deo osta­vi­ti da vi­ri iz vo­de, za­vi­si od vi­še fak­to­ra – do­ba go­di­ne, ak­tiv­no­sti ri­be, nje­ne ve­li­či­ne, vre­men­skih pri­li­ka (da li ima ve­tra ili ne), na ko­ji ma­mac pe­ca­mo itd. O to­me se mo­gu pi­sa­ti knji­ge, a is­ku­sni plov­ka­roš ko­ji ko­ri­ste ova­kve plov­ke uži­va­ju u is­tra­ži­va­nju, tj. u iz­na­la­že­nju op­ti­mal­nog op­te­re­će­nja, ko­je će uči­ni­ti da plo­vak sa­vr­še­no re­a­gu­je, tj. da bu­de ja­sno uoč­ljiv i da dr­ži si­stem ta­mo gde že­li­mo a da isto­vre­me­no po­ka­zu­je i naj­sla­bi­je tr­za­je.

SLE­DE­ĆA OPE­RA­CI­JA JE PRA­VLJE­NJE ži­ča­ne »om­če« za do­nji kraj plov­ka, ko­ja slu­ži za mon­ti­ra­nje ve­gle­ra na si­stem, bi­lo di­rekt­no (pro­vla­če­njem osnov­nog naj­lo­na kroz nju) ili in­di­rekt­no (ka­če­njem na naj­lon na­vu­če­ne kop­če sa vr­ti­li­com za tu ži­ča­nu al­ku). Ja prak­ti­ku­jem ovaj dru­gi na­čin, jer ta­ko uvek po­sle pe­ca­nja plo­vak mo­gu  da ski­nem sa si­ste­ma i od­lo­žim u za to pred­vi­đe­nu ku­ti­ju ka­ko se ne bi ošte­tio u tran­spor­tu.

PO­SLE OVIH RAD­NJI SLE­DI skla­pa­nje plov­ka – na je­dan kraj po­sta­vljam an­te­ni­cu a na dru­gi ži­či­cu, s tim što sve to jed­no­stav­no za­le­pim br­zo­su­še­ćim lep­kom. Po­tom ukra­ša­vam plo­vak na­mo­ta­va­njem kon­ca, ko­ji na­rav­no ne­ma sa­mo estet­sku ulo­gu već slu­ži da sve seg­men­te do­dat­no po­ve­že i učvr­sti nji­ho­ve spo­je­ve.

Ka­da je i to go­to­vo, pre­o­sta­je još sa­mo naj­va­žni­ja fa­za (po mom mi­šlje­nju a i po mi­šlje­nju mno­gih dru­gih en­tu­zi­ja­sta ko­ji se ba­ve ovom ak­tiv­no­šću) iz­ra­de ve­gle­ra od tr­ske, a to je la­ki­ra­nje (ne­kim la­kom za dr­vo, par­ket, čam­ce…). I ono ima estet­sku funk­ci­ju, ali je ona i u ovom slu­ča­ju se­kun­dar­na, a pri­mar­na je, da­ka­ko, spre­ča­va­nje pro­do­ra vo­de u te­lo plov­ka, ko­ji bi ga uči­nio ne­funk­ci­o­nal­nim i upro­pa­stio.

FI­NAL­NI DEO OVE PRI­ČE JE pe­ca­nje na plov­ke od tr­ske i uži­va­nje u plo­do­vi­ma sop­stve­nog maj­sto­ri­sa­nja. I da­lje ko­ri­stim i ova­kve ve­gle­re ko­je sam na­pra­vio pre de­se­tak go­di­na, bu­du­ći da su jed­no­stav­no ne­u­ni­šti­vi. Ne­dav­no sam ih sa­mo po­no­vo pre­la­ki­rao ka­ko bih im vra­tio sta­ri sjaj i osi­gu­rao se da ne­gde ne poč­nu da »pi­ju vo­du«. A ko­li­ko su za­i­sta iz­dr­žlji­vi i ja­ki mo­žda naj­bo­lje ilu­stru­je to što mi se dva pu­ta de­si­lo da pri po­ku­ša­ju da oslo­bo­dim si­stem na­kon za­pi­nja­nja udi­ce za lo­kvanj pred­vez puk­ne, a kao iz ka­ta­pul­ta is­pa­ljen plo­vak uda­ri u štap i po­lo­mi ga, osta­ju­ći sam pri­tom neo­gre­ban.

Tekst i fo­to: Mi­lan Ob­ra­do­vić Ka­laj

Ve­gle­ri.

Plov­ci sa ka­če­njem u jed­noj tač­ki, na do­njem kra­ju, na­zi­va­ju se ve­gle­ri. Na­sta­li su u En­gle­skoj, a osnov­na ka­rak­te­ri­sti­ka im je to da u kom­bi­na­ci­ji sa to­nu­ćim naj­lo­nom ri­bo­lov­cu omo­gu­ća­va­ju da po­to­pi stru­nu od tač­ke ula­ska u vo­du sve do plov­ka, ta­ko da ve­tar ne uti­če na nju, pa ne po­me­ra si­stem iz me­sta i ne pra­vi na naj­lo­nu »sto­mak« ko­ji bi sme­tao kon­tri­ra­nju. Po­sto­ji ne­ko­li­ko osnov­nih vr­sta ve­gle­ra – rav­ni, sa ma­lom tan­kom an­te­nom (»in­sert ve­gle­ri«), sa za­de­blja­nim do­njim de­lom te­la itd. Pra­ve se od pri­rod­nih ili ve­štač­kih ma­te­ri­ja­la (za bi­stre i plit­ke vo­de po­pu­lar­ni su ne­u­pa­dlji­vi mo­de­li od pro­vid­ne pla­sti­ke), a mo­gu se ko­ri­sti­ti kao kli­ze­ći ili fik­sni, pri če­mu im se kre­ta­nje ogra­ni­ča­va sto­pe­ri­ma ili olov­nim dra­mli­ja­ma.

»Lift« me­tod

Plov­ci po­put ovih opi­sa­nih u glav­nom tek­stu mo­gu se ko­ri­sti­ti za pre­zen­ta­ci­ju ma­ma­ca u svim slo­je­vi­ma vo­de, pa i na sa­mom dnu. Na sta­ja­ćim i spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma po­seb­no su po­god­ni za pe­ca­nje tzv. lift me­to­dom, ko­ji se na isti na­čin ko­ri­sti pre­ko pet ve­ko­va. Udi­ca sa mam­cem je na kra­ju si­ste­ma, a iz­nad nje je ote­ža­nje, ko­je kao i ma­mac le­ži na dnu, dok se du­bi­na po­de­si ta­ko da sa­mo vrh plov­ka iz­vi­ru­je iz vo­de. Ka­da ri­ba uzme ma­mac i po­ne­se ga, ona po­dig­ne olo­vo sa dna, što se pre­no­si na plo­vak, ko­ji po­či­nje da se iz­di­že ili čak leg­ne ce­lom du­ži­nom na po­vr­ši­nu. Ka­ko, na­rav­no, du­bi­na ne mo­že da se sma­nju­je sa­ma od se­be, ta­kvo po­na­ša­nje plov­ka uvek je po­uz­dan znak za kon­tru. Ova pre­zen­ta­ci­ja ubi­tač­na je za lov svih ci­pri­ni­da ko­ji se hra­ne sa dna – ša­ra­na (uklju­ču­ju­ći i ka­pi­tal­ne je­din­ke), ba­bu­ške, de­ve­ri­ke, žu­tog ka­ra­ša, li­nja­ka… Na ovaj na­čin kod nas se po­seb­no mno­go pe­ca u Voj­vo­di­ni, za šta naj­sta­ri­ji ri­bo­lov­ci još ko­ri­ste bam­bu­so­ve šta­po­ve i plov­ke od gu­šči­jeg pe­ra.