PO­ČE­LA PRO­LEĆ­NA SE­ZO­NA VA­RA­LI­ČA­RE­NJA BU­CO­VA

To­kom mar­ta mi va­ra­li­ča­ri sa vo­da ci­pri­nid­nog ti­pa, ka­kve su i ve­li­ke rav­ni­čar­ske re­ke (Du­nav, Ti­sa, Sa­va, Ta­miš…), ne­ma­mo mno­go op­ci­ja za ba­vlje­nje svo­jim ho­bi­jem. Smuđ i štu­ka su u za­bra­ni, ban­dar je pred mre­stom i sla­bo je­de, a som tek po­či­nje da se bu­di (ma­da se već mo­že ci­lja­no lo­vi­ti u dru­goj po­lo­vi­ni me­se­ca, ako zi­ma ni­je pre­vi­še ja­ka i du­ga), pa nam za­pra­vo pre­o­sta­je sa­mo da ju­ri­mo bu­co­va. To, na­rav­no, uop­šte ni­je lo­še, jer je va­ra­li­ča­re­nje je­di­nog is­klju­či­vog gra­bljiv­ca iz po­ro­di­ce ša­ra­na atrak­tiv­no i di­na­mič­no, ali na pre­la­zu ka­len­dar­ske zi­me u le­to znat­no je zah­tev­ni­je ne­go u ka­sni­jem pe­ri­o­du i tra­ži ne­što dru­ga­či­ji pri­stup.

UOČ­LJI­VA AK­TIV­NOST BU­CO­VA na po­vr­ši­ni po­kla­pa se sa gru­pi­sa­njem ka­u­gle­ra u tom slo­ju vo­de, a to je u mar­tu ret­kost. Za­to bu­co­ve u ovo do­ba još uvek pre mo­že­mo pro­na­ći u sred­njem slo­ju vo­de pa čak i pri dnu. Na­rav­no, ka­da ne­ma po­vr­šin­skih ra­u­ba, na­la­že­nje ak­tiv­nih bu­co­va pod­ra­zu­me­va pre­tra­gu te­re­na, ko­ja će bi­ti br­ža i uspe­šni­ja uko­li­ko ima­mo is­ku­stvo u ova­kvom ri­bo­lo­vu iz pret­hod­nih go­di­na (u ko­ji­ma su vo­do­staj i osta­li uslo­vi u istom pe­ri­o­du bi­li isti ili bar slič­ni) ili ako nam ne­ko od ko­le­ga ka­že gde je pro­na­šao ri­bu. KAO ŠTO JE U SVOM PRI­LO­GU u pro­šlom bro­ju Ri­bo­lo­va po­me­nuo Sa­ša Le­den­čan, vo­đe­nje sa­da ne mo­ra nu­žno bi­ti naj­br­že mo­gu­će (ka­kvo obič­no je­ste ka­da je vo­da to­pli­ja i iz­ra­zi­to bi­stra), jer će­mo bu­co­va ko­ji još ni­je ona­ko eks­plo­zi­van kao u ka­sno pro­le­će, le­to i ra­nu je­sen (i ne­ret­ko još na te­lu ima sit­ne pi­ja­vi­ce i dru­ge pa­ra­zi­te ko­je je po­ku­pio le­že­ći du­go na dnu) po pra­vi­lu pre do­bi­ti ako ne­što spo­ri­je po­vla­či­mo va­ra­li­cu, što je do­bro kom­bi­no­va­ti i sa po­vre­me­nim pa­u­za­ma, to­kom ko­jih će ona to­nu­ti.

Na­i­me, bu­du­ći da na­ša ci­lja­na vr­sta sa­da naj­če­šće ni­je u gor­njem slo­ju vo­de, te je tre­ba tra­ži­ti ne­što du­blje, lo­gi­čan iz­bor su to­nu­ći vo­ble­ri, ka­ši­ke pil­ke­ri i gla­vi­nja­re – od ko­jih ja za bu­co­va sko­ro is­klju­či­vo ko­ri­stim one si­li­kon­ske (i to pre­te­žno u sve­tli­jim de­ko­ri­ma), ma­da i me­tal­ne mo­gu da­ti le­pe re­zul­ta­te.

ZA RAZ­LI­KU OD LE­TA, KA­DA bu­co­vu nu­dim ma­nje va­ra­li­ce (ka­kvi­ma za tu ri­bu sma­tra­mo one du­ge do 7 cm), i to one sa naj­sit­ni­jom vi­bra­ci­jom, sa­da uglav­nom lo­vim na ne­što ve­će gla­vi­nja­re i vo­ble­re, ko­ji uz to ima­ju ne­što ja­či rad. Ni­je ret­kost da to do­no­si mno­go »kuc­ka­nja« (tj. ne­re­a­li­zo­va­nih uda­ra­ca) sit­nih bu­co­va, ali onaj ko ima str­plje­nja, tj. ko­ga to ne ner­vi­ra pre­vi­še, mo­že do­če­ka­ti i uda­rac onog »pra­vog«, tj. mo­men­tal­no za­u­sta­vlja­nje va­ra­li­ce, za ko­jim mo­že usle­di­ti i zu­ja­nje koč­ni­ce če­kr­ka.

Pri­bor

Bu­cov se uglav­nom lo­vi na či­stom te­re­nu i ne za­vla­či se u krš ka­da se na­đe na udi­ci, a uz to se naj­če­šće za nje­ga ko­ri­ste va­ra­li­ce ko­je ne pra­ve ve­li­ki ot­por pri vo­đe­nju, ta­ko da ga mo­že­mo u ve­ćem de­lu se­zo­ne pe­ca­ti i sa­vla­da­ti i gar­ni­tu­rom za la­ko va­ra­li­ča­re­nje. Me­đu­tim, po­čet­kom pro­le­ća, ka­da ga tra­ži­mo u du­bljim slo­je­vi­ma i va­ra­li­cu ne vo­di­mo pre­br­zo, po­sto­ji re­al­na mo­guć­nost i da nam uda­ri som, pa ni­je zgo­reg ko­ri­sti­ti štap ne­što ve­će te­ži­ne ba­ca­nja (npr. do 60 g ili ne­što vi­še), te od­go­va­ra­ju­ću ma­ši­ni­cu, ple­te­ni­cu od 0,18-0,20 mm i do­volj­no jak mo­no­fil­ni pred­vez. Ta­ko će­mo bez pro­ble­ma iza­ći na kraj i sa bu­co­vom od 4-5 kg (ka­kvi se kod nas, na­ža­lost, ne lo­ve če­sto) i sa so­mom dvo­ci­fre­ne ki­la­že. Pre­po­ru­ču­jem vam da oda­be­re­te ne­ki štap ko­ji ni­je pre­brz (pa se nji­me mo­gu le­po vo­di­ti i vo­ble­ri i gla­vi­nja­re, i ne­će ce­pa­ti usta ri­be), ali ima do­volj­no sna­ge da mo­že odvo­ji­ti ri­bu od dna u slu­ča­ju po­tre­be i  za­ma­ra­ti je svo­jom »ži­la­vo­šću« pod op­te­re­će­njem. 

Naj­če­šće iz­gled­na me­sta pre­tra­žu­jem teh­ni­kom tzv. od­bro­ja­va­nja (eng. »co­un­down«); u tom slu­ča­ju bro­ji­mo ko­li­ko je se­kun­di po pa­du va­ra­li­ce na po­vr­ši­nu po­treb­no da bi sti­gla do dna, a on­da u na­red­nim za­ba­ča­ji­ma po­či­nje­mo po­vla­če­nje po se­kun­du-dve ra­ni­je, i ta­ko si­ste­mat­ski pre­tre­se­mo sve slo­je­ve vo­de, dok even­tu­al­no ne na­đe­mo onaj u kom su za na­šu va­ra­li­cu za­in­te­re­so­va­ne gra­blji­vi­ce (ista tak­ti­ka pri­men­lji­va je i za so­ma, smu­đa itd.).

Ta­mo gde ve­ru­je­mo da ima bu­co­va ili gde se oni ja­ve ni­je zgo­reg pro­ba­ti i sa do­dat­nim pro­vo­ci­ra­njem – po­vre­me­no pre­sta­ti sa okre­ta­njem ru­či­ce če­kr­ka i pu­sti­ti da va­ra­li­ca ko­ji se­kund to­ne pre ne­go što je po­no­vo po­kre­ne­mo, ili je pak po­me­ra­njem vr­ha šta­pa  ma­lo trg­nu­ti (tj. da­ti joj krat­ko do­dat­no ubr­za­nje, pro­me­ni­ti joj pra­vac ili je ma­lo iz­di­ći), pa po­sle 1-2 m na­sta­vi­ti sa rav­no­mer­nim vo­đe­njem.

U OVOM PE­RI­O­DU SVA­KU PRI­LI­KU za iz­la­zak na bu­co­va va­lja is­ko­ri­sti­ti jer se pred mrest mo­že do­bi­ti i po­ne­ki ka­pi­ta­lac. Kao i sko­ro sve dru­ge vr­ste, i bu­cov je sa­da naj­ak­tiv­ni­ji u naj­to­pli­jem de­lu da­na, bez ob­zi­ra na to što ra­u­ba na po­vr­ši­ni, ka­ko po­me­nu­smo na po­čet­ku, sko­ro da i ne­ma. Ka­da tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha na­ra­stu i sun­ce po­sta­ne ja­če, »cu­go­vi« će se po­me­ra­ti ka po­čet­ku i kra­ju da­na, ali to je već te­ma za ne­ke na­red­ne bro­je­ve.

Vla­dan Pet­ko­vić Sli­kar