DVO­JI­CA LJU­BI­TE­LJA LO­VA ŠA­RA­NA NA OTVO­RE­NIM VO­DA­MA USPE­ŠNO OTVO­RI­LI SE­ZO­NU NA PO­PU­LAR­NOM »UHVA­TI I PU­STI« RE­VI­RU

Pr­vog mar­tov­skog vi­ken­da moj dru­gar i ko­le­ga po šta­pu Alek Ve­lič­ko­vić i ja do­go­vo­ri­li smo se da u skla­du sa vi­še­go­di­šnjim obi­ča­jem na­red­nih da­na otvo­ri­mo se­zo­nu lo­va ša­ra­na za­jed­nič­kim od­la­skom na ne­ki od »uhva­ti i pu­sti« re­vi­ra u oko­li­ni Be­o­gra­da. Ina­če, obo­ji­ca mno­go vi­še vo­li­mo Du­nav, po­go­to­vo te­re­ne oko Groc­ke i Ri­to­pe­ka, ali ka­ko na nji­ma u ovom de­lu se­zo­ne šan­se da se ša­ran ci­lja­no pe­ca prak­tič­no ne po­sto­je, ne­ka­ko nam se pro­sto na­met­nu­lo re­še­nje da za pr­vi iz­la­zak na tu ri­bu u go­di­ni oda­be­re­mo »ko­mer­ci­ja­lu«.

KOC­KI­CE SU SE PO­VOLJ­NO slo­ži­le, pa smo već u po­ne­de­ljak 6. mar­ta u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma bi­li na oba­li ve­li­kog je­ze­ra po­pu­lar­nog re­vi­ra RM Mi­ka Alas u Kr­nja­či, sa kom­plet­nom ša­ran­džij­skom »ar­ti­lje­ri­jom«, pri­ma­mom i mam­ci­ma, te sa una­pred raz­ra­đe­nim pla­nom, za­sno­va­nim ka­ko na ra­ni­jim is­ku­stvi­ma u pe­ca­nju ša­ra­na kra­jem zi­me (i na ovoj vo­di i dru­gde), ta­ko i na vre­men­skoj prog­no­zi. Na­i­me, s ob­zi­rom na to da su za taj dan me­te­o­ro­lo­zi na­ja­vlji­va­li ko­ša­vu br­zi­ne 5 m/s, što ni­je ni­ma­lo pri­jat­no (ni­ti zgod­no za ri­bo­lov), re­zer­vi­sa­li smo me­sto broj 10 zna­ju­ći da će nam ju­go­i­stoč­ni ve­tar tu du­va­ti u le­đa, pa nam ne­će sme­ta­ti pri za­ba­ci­va­nju, a i bi­će nam (uz do­bru gar­de­ro­bu) mno­go ma­nje ne­pri­ja­tan ne­go da uda­ra sa stra­ne ili nam bi­je u li­ce.

OD­MAH PO DO­LA­SKU NA VO­DU shva­ti­li smo da smo do­bro po­stu­pi­li, jer je u ra­no ju­tro bi­lo pri­lič­no hlad­no, čak sa bla­gim mra­zom, pa smo i sa ve­trom ko­ji nam je du­vao u le­đa ima­li uti­sak da će­mo se za­le­di­ti. No da­lji raz­voj do­ga­đa­ja bio je po nas po­vo­ljan, bu­du­ći da se pr­va ri­ba ja­vi­la ne­pun sat na­kon što smo za­ba­ci­li, a od­mah za njom i dru­ga, što nas je mo­men­tal­no za­gre­ja­lo i vi­še nam ni­ska tem­pe­ra­tu­ra ni­je bi­la ni na kraj pa­me­ti. U istom rit­mu se ri­bo­lov i na­sta­vio: elek­tron­ski sig­na­li­za­to­ri su se na svim šta­po­vi­ma pe­ri­o­dič­no ogla­ša­va­li, pa smo sva­ki čas ska­ka­li sa sto­li­ca, bo­ri­li se sa ša­ra­ni­ma sa­svim pri­stoj­ne pro­seč­ne te­ži­ne čak i za ovu vo­du, pri­hva­ta­li ih, sli­ka­li i vra­ća­li.

KA­KO SMO PRET­PO­STA­VLJA­LI DA u hlad­noj vo­di ape­tit još uvek pri­lič­no tro­me ri­be ni­je na­ro­či­to ve­li­ki, una­pred smo od­lu­či­li da ne­će­mo ba­ca­ti ve­će ko­li­či­ne pri­ma­me, pa ni­smo ni po­ne­li ku­va­ni ku­ku­ruz i dru­go zr­ne­vlje, ni­ti »ra­ke­te« i spod-šta­po­ve, već smo za pri­vla­če­nje ri­be ko­ri­sti­li sa­mo za udi­cu za­ka­če­ne PVA mre­ži­ce sa ma­lom ko­li­či­nom So­pro­fish pe­le­ta, dok nam je ma­mac bio gu­me­ni ku­ku­ruz – i to jed­no ili dva zr­na, na­rav­no mon­ti­ra­na »na dla­ku« i »na­di­po­va­na« u ne­koj od »uma­kalj­ki« sa raz­li­či­tim aro­ma­ma (od ko­jih su se ovom pri­li­kom naj­bo­lje po­ka­za­le Ester­blend 12 i anis).

RI­BA JE RA­DI­LA KON­STANT­NO, i to u na­le­ti­ma, ta­ko da smo naj­če­šće ima­li po dva-tri udar­ca je­dan za dru­gim, za­tim kra­ću pa­u­zu, pa po­no­vo »cug«, i ta­ko ukrug. Iz to­ga smo za­klju­či­li da ša­ra­ni po svoj pri­li­ci kru­že po je­ze­ru, pri če­mu po­vre­me­no do­đu u zo­nu u ko­joj su im po­nu­đe­ni na­ši mam­ci i pri­ma­ma, pa ih ne­ko­li­ko uda­ri pre ne­go što po­je­du sve što na­đu i na­sta­ve da­lje (bu­du­ći da smo pri­ma­mu pla­si­ra­li sa­mo PVA mre­ži­ca­ma, ja­sno je da je ni­je bi­lo ni iz­bli­za to­li­ko da bi krup­ne ri­be iole du­že za­dr­ža­la na me­stu, ali ve­li­ko je pi­ta­nje da li bi u to­me po­mo­glo i obil­ni­je pri­hra­nji­va­nje).

U SVA­KOM SLU­ČA­JU, KO­NAČ­NI skor bio je vi­še ne­go za­do­vo­lja­va­ju­ći bu­du­ći da smo iz­va­di­li 17 ili 18 ri­ba (»ma­te­ma­ti­ka« nam se ni­je sa­svim »po­klo­pi­la«) i ne­ko­li­ko ne­re­a­li­zo­va­nih uda­ra­ca. Sve u sve­mu, ka­ko ni­smo ni že­le­li da pe­ca­mo kao da smo u rud­ni­ku ili na ro­bi­ji već da se ma­lo opu­sti­mo, is­pri­ča­mo i za­ba­vi­mo, uhva­ti­li smo sa­svim do­volj­no da mo­že­mo da ka­že­mo da nam je pr­vi ri­bo­lov ša­ra­na u 2023. go­di­ni bio us­pe­šan. Ima­li smo sa­mo jed­nog sit­nog ša­ra­na (te­škog iz­me­đu 1 i 2 kg), dok su svi osta­li me­ri­li iz­me­đu 5 i 12 kg, a naj­vi­še je bi­lo onih od 7-8 ki­la. Za­ni­mlji­vo je da su sve ri­be bi­le u vr­lo u do­broj kon­di­ci­ji za mart, iako su im sto­ma­ci evi­dent­no bi­li pu­ni ikre od­no­sno mle­ča. Sa ri­bo­lo­vom smo za­vr­ši­li u 17,30 č i ba­ci­li se na pa­ko­va­nje, uz kon­sta­ta­ci­ju da smo vi­še ne­go sprem­ni za rad­nu ne­de­lju, ko­ja je ovog pu­ta, sti­ca­jem okol­no­sti, za obo­ji­cu po­če­la u uto­rak.

Mi­loš Jev­đe­ni­je­vić

Fo­to: A. Ve­lič­ko­vić, M.J.